04 Feb EVS here I came
Decembar 2009
Nakon mesec i po dana, stvari krenu dobro ili loše. Prošao je period vaganja, sredila sam misli i sada sam ubeđena da sam napravila ispravnu odluku što sam se upustila u ovu avanturu. Naravno da nisam znala šta me sve čeka. Ali izgleda da sam imala malo više sreće od svojih kolega, i pored toliko problema koje sam imala u borbi sa administracijom i čekanja na vizu. Ova velika glavobolja prouzrokovala je da na svoj EVS stignem sa 2 meseca zakašnjenja, ali direktno na svoj on-arrivel training, koji se inače organizuje tek nakon 2 ili 3 meseca EVS razmene.
Za moju grupu trening je bio organizovan u Strunjanu, mestu koje se nalazi na slovenačkoj obali, pored poznatog nam Portoroža. Pogled na more, i taj vazduh, uživanje čitavih pet dana…idealan lek za sve preživljene stresove, – pomislila sam. U jednom delu ovo je bila odlična prilika za druženje i upoznavanje sa drugim volonterima, za upoznavanje sa njihovim dosadašnjim problemima, osećanjima sa kojima su morali da se bore, i drugim iskustvima na poslu i životu u stranoj državi. Za mene idealno jer je to sve mene čekalo onog trenutka kada se vratim u Ljubljanu. Naravno neformalni deo je počinjao nakon radnog dana, koji je bio prilično ispunjen. Svih pet dana, radionice su počinjale u 9 sati i završavale se naveče. Mnoštvo enerdžajzera, aktivnosti u prirodi… za mene nisu bile baš opuštanje. Šalu na stranu, za ovih nekoliko dana upoznala sam se sa svim onim što me čeka tokom svoga EVSa. Naučila sam šta ja moram, šta ne moram, šta mogu da zahtevam, kako da se izborim sa kulturnim šokom, kome da se obratim za pomoć, … i ono najbitnije da sam tu najviše zbog sebe, kako bih naučila mnogo novih korisnih stvari, a ne samo pomogla svojoj organizaciji.
A koja je moja HOSTING organizacija?
ZVEZA TABORNIKOV SLOVENIJE (ZTS)
ZTS – Nacionalna izviđačka organizacija Slovenije je neprofitni, nezavisni, dobrovoljni savez društava, otvorena za sve, bez obzira na poreklo, rasu ili druga opredeljenja. Preko društava – izviđačkih rodova u Sloveniji okuplja više od 8500 mladih ljudi. Sa atraktivnim aktivnostima u prirodi i izviđačkog vrednosnog sistema, uz posebnog program obuke za preživljavanje i orijentisanje u prirodi, ali i vođenje i organizovanje grupa, predstavlja jednu od najvećih obrazovnih organizacija za mlade.
Prethodne godine dobila je sredstva za izvođenje ozbiljnog projekta – EduAkcija. Namen projekta je mreženje i snaženje nevladinih organizacija, koje deluju na području obrazovanja i osposobljivanja, s ciljem oblikovanja i jačanja civilnog i socijalnog dijaloga sa državom i drugim partnerima.
Sa svojom organizacijom i načinom na koji radi bliže sam se upoznala na jednom od radnih vikenda u Bohinju, koji su organizovani neposredno po mom povratku iz Strunjana. Iako inače ne praktikuju to, na predlog svog mentora sam pozvana da prisustvujem sastanku izvršne komisije za obrazovanje i osposobljavanje. Tu sam i praktično videla šta ZTS predstavlja, kako je organizovana i gde bih ja mogla da se iskažem. Zajedno sa svima njima, i sa svojim mentorom dogovorili smo se da moja prva zaduženja budu pomoć pri projektu EduAkcija. Iako za EVS nisu neophodna nikakva radna iskustva, zaduženja se formiraju pre svega na osnovu svoga interesa i ciljeva učenja, ali i shodno potrebama same organizacije. Kao studentkinja novinarstva pomažem na komuniciranju, promociji, ali i samoj organizaciji projekta. U to ulazi pisanje različitih članaka, pisanje saopštenja sa radionice, organizovanje sastanaka i različitih događaja. Srećna okolnost pri svemu je činjenica da do sada već prilično poznajem i koristim se slovenačkim jezikom, pa mi je trebalo mnogo manje vremena za prilagođavanje od npr. svojih kolega iz Turske ili Francuske. Ipak, mnoštvo informacija koje dobijam nudi i mnogo novih mogućnosti za koje je ipak neophodno perfektno znanje slovenačkog. Inače, za strance je pravi raj živeti i raditi u Sloveniji jer gotovo svi govore engleski jezik, za nas sa Balkana je još lakše jer su uvek veseli da mogu da se prisete srpsko-hrvatskog, ali imam svoju devizu da si ti taj koji treba da se prilagodi u stranoj zemlji.
Naravno kada o ovome govorim, imajte u vidu da trenutno živim u Ljubljani, koja je glavni grad i kao takva sasvim drugačija od drugih mesta širom Slovenije. Kao i svaka metrpola ona prima ljude iz najrazličitijih država, pa je i kulturni šok daleko manji nego u nekom manjem mestu u centru Slovenije. Razlog više da se osećam kao kod kuće jesu brojni restorani sa našom hranom i lokali sa našom muzikom.
Ipak kada se osetim usamljeno ili neshvaćeno, tu su moje kolege volonteri, koji uvek imaju sluha za moje probleme, i uvek su dobri savetodavci, pretpostavljam zato što to i sami u sebi isto preživljavaju. I tako bar jednom nedeljno kada se okupimo, uz tradicionalnu hranu iz zemalja kojih dolazimo, i poneko piće, druženje i priča odnese sve brige i probleme, i svakog puta svi zajedno imamo mnogo više snaga da iduće nedelje krenemo u nove radne pobede!
Andriana Janićijević
EVS volonterka u Zvezi tabornikov Slovenije
{webgallery} 
{/webgallery}